O KPI (ključni pokazatelji učinaka)
Većina KPI (Key Performance Indicators) u suštini predstavljaju obične razlomke. Problem je u tome što se ovi razlomci mogu poboljšati uticajem i na brojilac, i na imenilac.
Uzmimo, na primer, produktivnost rada koja se izračunava kao odnos rezultata (na primer, operativnog profita) prema broju zaposlenih i prikazuje učinak svakog zaposlenog, odnosno, koliko dolara profita preduzeće ostvaruje po zaposlenom.
Ali ako plate rukovodioca kompanije postavimo u zavisnost od ovakvog KPI, onda oni mogu ne samo da povećavaju profit zarad poboljšanja pokazatelja, već i da smanjuju broj zaposlenih. Međutim, nije svako smanjenje broja zaposlenih korisno, posebno ne na duži rok. Ako u trci za pokazateljem KPI menadžer danas smanji broj zaposlenih, sutra se može desiti da kompanija ostane bez kvalifikovanih kadrova. Drugo, ovim pokazateljem se lako može manipulisati. U jednoj kompaniji sa kojom sam radio direktor je naredio da se otpuste svi vozači i da se potpiše ugovor sa kompanijom koja je pružala usluge prevoza. Formalno se broj zaposlenih u ovoj kompaniji smanjio, ali su troškovi ostali isti, samo su se plaćali pod drugom stavkom.

Većina menadžera se trudi da „upari" svaki pokazatelj KPI, da mu pronađe pokazatelj koji će ga uravnotežiti. Na primer, jedan pokazatelj proizvodnje – obim mesečne proizvodnje – može biti uravnotežen drugim, recimo količinom proizvedenog škarta. Na ovaj način se može izbeći problem sa kvalitetom, koji je žrtvovan zbog količine. Ipak, sa povećanjem broja takvih pokazatelja, teže je uvezati bilo čiji prihod sa njim. Na kraju krajeva, nije realno da bilo ko od zaposlenih ima više od 3-4 pokazatelja. Sve ovo nas upućuje na zaključak da stvarna (a ujedno i primarna) uloga KPI nije da se povezuje sa prihodima zaposlenih, već da kontroliše procese.




Made on
Tilda